VIJESTI IZ DRUŠTVA
OSTALE VIJESTI
ZANIMLJIVOSTI
ARHIVA
Говор захвале Милоша Кордића
POSLIJE DVADESET GODINA
Prikaz knjige Zlatka Kudelića Marčanska biskupija
Молитва Господња Спридона Алексијевића
TAJNA IVE BANCA
Svaki je građanin Srbije svestan da je Kosovo u suštini izgubljeno
Živorad Kovačević, predsjednik Evropskog pokreta Srbije i jedan od utemeljitelja Igmanske inicijative, bivši gradonačelnik Beograda i ambasador SFRJ u Washingtonu

"U ovom trenutku postoje dve proturečne pretnje, jedna iz Srbije - ako se po Srbiju nepovoljno reši status Kosova da će pobediti radikali, a druga iz Prištine - ako ne dobiju nezavisnost onda će doći do nasilja. Mislim da se to ipak neće desiti, jer postoji proces odlaganja rešavanja statusa Kosova. To nam je omogućilo nešto što inače nije prisutno u Srbiji - privikavanje na novu situaciju koja neće biti prijatna. Verovatno će i kosovski političari morati da se privikavaju da neće dobiti fotelju u UN-u, verovatno ni vojsku ni ministarstvo spoljnih poslova, nego će to biti neka rastuća, puzajuća samostalnost."

Bivši gradonačelnik Beograda i ambasador SFR Jugoslavije u Washingtonu Živorad Kovačević sada je predsjednik Evropskog pokreta Srbije i aktivni borac za ljudska prava. Mnogi ne pamte da je, kao što to danas čini zagrebački gradonačelnik Milan Bandić, Kovačević nastojao da Beograd, tada jedini jugoslavenski velegrad, dobije lice svjetske metropole, koja mu duguje nove vizure i prelijepa zdanja podignuta za vrijeme njegove uprave. Kovačevićevu diplomatsku karijeru u Washingtonu prekinuo je Slobodan Milošević - smetao mu je ambasador koji drugačije gleda na budućnost ovih prostora, bez nacionalističke histerije i međunacionalnih sukoba. Milošević je od posljednjeg predsjednika Saveznog izvršnog vijeća Ante Markovića zatražio da se Kovačevića opozove, što je i učinjeno. Od tada se Živorad Kovačević neprekidno bori za ljudska prava, a protiv nepravde i nasilja te je uvijek u prvim redovima tamo gdje nekome treba pružiti pomoć.

Krajem osamdesetih bili ste ambasador SFR Jugoslavije u SAD-u. Opozvani ste 1990. na prijedlog Slobodana Miloševića, međutim i dalje ste bili u žiži događaja koji su nešto kasnije doveli do raspada Jugoslavije. Recite nam, da li se sve to što se dogodilo uistinu trebalo dogoditi?
- Prvo da vas ispravim, mene su opozvali 1989. godine zbog neslaganja sa Miloševićem. Tada sam dao otkaz i otišao u prevremenu penziju.
Da li je trebalo? Nije trebalo! Da li je moralo? Pa evo, da razdvojimo dve stvari. Jedno je da li je moralo doći do raspada Jugoslavije - mislim da je na izvestan način moralo. Ključnije je pitanje da li je moralo da bude krvavo. To apsolutno nije moralo! To je najveći greh koji su učinili oni koji su nas vodili. Jer plišani razvod Čehoslovačke i plišani razvod Sovetskog Saveza, koji sigurno nije bio manje komplikovan od SFRJ, dokazuju da je to moglo da bude drugačije.

Frustrirani James Baker

Što se tiče Amerikanaca i njihove politike, oni su se dugo, duže nego Evropa, držali tradicionalne "mantre" o očuvanju integriteta celovitosti Jugoslavije. Ono što tadašnji političari na ovome tlu nisu razumeli, a to je da se već tada izmenio položaj Jugoslavije. Ona više nije bila, kako tadašnji ambasador u Jugoslaviji Warren Zimmerman u svojim memoarima kaže, "maženo čedo američke i svetske politike između dva bloka", jer je već bilo zemalja zanimljivijih od nas, kao što su Mađarska i Poljska. Amerikanci su se toga dosta dugo držali pod jednim uslovom, a to je da se ne sme primeniti sila. Kada je 21. juna 1991. godine James Baker došao u Beograd, noseći sa sobom potpise šefova i vlada 36 zemalja okupljenih u OEBSU, kojima je podržavan integritet Jugoslavije, došao je sa izvesnim nadama. U tom danu održao je 11 sastanaka, po dva sa Miloševićem, Tuđmanom i Antom Markovićem, i došao do zaključka da se tu više ništa ne može učiniti. U svojim memoarima on piše da je to najveća frustracija u celokupnoj njegovoj diplomatskoj karijeri. Shvatio je da su svi protiv svih i da su samo u jednome složni, a to je da su protiv vlade Ante Markovića. Tako da kada se vratio u Washington, on je Lawrenceu Eaglebergeru, svome zameniku i bivšem ambasadoru u Beogradu, rekao: "We don't have a dog in this fight!", što će reći: "Nemamo više šta da tu tražimo! Prepuštamo štafetnu palicu, odnosno vruć krompir Evropi". A Evropa, ambiciozna da uradi nešto u svom sopstvenom dvorištu, davala je vrlo optimistične i neutemeljene izjave. Tako je Jacques Poos, ministar inostranih poslova Luxembourga, koji je tada bio predsedavajući Evropske zajednice, kako se tada zvala, rekao: "Čas Evrope je kucnuo". Međutim, zabavljena Maastrichtom i veoma impresionirana ponovnim ujedinjenjem Nemačke, Evropa nije shvatila kakvu opasnost nosi agresivan nacionalizam u tadašnjoj Jugoslaviji, koji je mogao da se prelije u region. Delovala je kasno, neubedljivo, neefikasno i počesto više dolivala ulje na vatru, nego što je gasila požar.

Od tada se dogodilo mnogo promjena na ovim prostorima. Kakva je Srbija danas, nakon nedavnog ustavnog referenduma. Što zapravo taj referendum znači?
- To nije bio referendum o Ustavu, nego referendum o Kosovu, zbog te preambule kojom se Kosovo proglašava večnim delom teritorija Srbije. Ideja je bila da se stavi do znanja svetu da se Srbija neće lako odreći Kosova, iako je, pravo govoreći, svaki građanin Srbije svestan da je Kosovo u suštini izgubljeno. Da je ono de facto već u mnogočemu nezavisno u odnosu na Srbiju, ali nije nezavisno u odnosu na međunarodnu zajednicu.

Puzajuća samostalnost Kosova

Tako se sada Srbiji otvaraju izvesne šanse, jer ona ima tri okova na svojim nogama. Jedan je Mladić. Bez njegovog izručenja Hagu ne možemo dalje. Drugi su bili odnosi sa Crnom Gorom, koji su rešeni referendumom u Crnoj Gori, i treće je Kosovo. Mislim da će međunarodna zajednica, jer u njoj se vode pregovori, a ne između Prištine i Beograda, doći do nekoga labavog kompromisa kojim će se otvoriti proces nezavisnosti, bez pominjanja nezavisnosti, i taj proces će trajati. Za Srbiju je važno da posle skorih izbora, koji neće doneti velike promene na političkoj sceni, ipak promeni agendu. Znači da umesto Mladić, Mladić, Mladić, Kosovo, Kosovo, Kosovo..., tema bude pravna država i ostalo. Ta agenda danas nije preovlađujuća. Srbija će se morati da navikne na tu ideju.

Ne mislite li da bi ponovno moglo doći do nekih ratnih sukoba?
- Ne! Mislim da je to isključeno.

A radikali?
- Reći ću vam ovako: prošle godine sreo sam se u New Yorku sa Henryjem Kissingerom koji je bio moj profesor na Harvardu i kada sam ulazio on je rekao: "Ambasadore, dvadeseti vek je počeo sa Balkanskim ratovima, završio se sa ratovima na Balkanu, šta nam lepo spremate u ovom stoleću?" Ja sam mu rekao: "Profesore, ne brinite, sve je pod kontrolom!", pa sam zastao i dodao: "vašom!" To je odgovor na pitanje. U ovom trenutku su dve proturečne pretnje, jedna iz Srbije - ako se po Srbiju nepovoljno reši status Kosova da će pobediti radikali, a druga iz Prištine - ako ne dobiju nezavisnost onda će doći do nasilja. Međutim, one se u osnovi potiru. One nisu bez osnova, ali mislim da se to neće desiti, jer postoji proces odlaganja rešavanja statusa. To je sad mučno, međutim međunarodna zajednica to radi da ne bi uticala na izbore. Radikali bi želeli da izbori budu posle rešenja statusa Kosova, koje neće biti povoljno. To odlaganje omogućilo nam je nešto što inače nije prisutno u Srbiji, privikavanje na tu novu situaciju koja neće biti prijatna. Verovatno je da će tako morati i kosovski političari da čine, odnosno da se i oni privikavaju da neće dobiti fotelju u Ujedinjenim nacijama, verovatno ni vojsku ni ministarstvo spoljnih poslova, nego će to biti neka rastuća, puzajuća samostalnost.

Čini se da je došlo i do krize Vlade, jer su četiri ministra iz stranke G17 dala ostavke?
- To su fingirane ostavke, oni su i dalje ministri.

Ali u novinama piše da se oni definitivno povlače?
- Izbori će rešiti krizu, samo je pitanje datuma izbora. Da li će do njih doći do kraja godine ili u januaru. Ono što je manje-više realno očekivati, naravno svako u prognozi može da se prevari, to je da ćemo dobiti jednu većinsku koalicionu umesto manjinske vlade, sa većim stepenom stabilnosti, u kojoj će glavne uloge imati Demokratska stranka Borisa Tadića i Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice.

Radikali su dostigli maksimum

Mislite da radikali nemaju šanse da osvoje vlast?
- Radikali su, po mom uverenju, dostigli maksimum, sem ako se nešto drastično ne dogodi. Da se u ovom trenutku reši Kosovo na nepovoljan način, onda bi imali šansu, međutim nije realno očekivati da bi mogli da osvoje većinu. Drugo je pitanje ko će s kim. Uvek ima nagađanja da li bi možda Koštunica išao sa radikalima. Oni po nečemu mogu da budu bliski, ali mislim da je, bez obzira na sve, Koštunica realan političar. Na kraju krajeva, on je opstao zahvaljujući saradnji sa Hagom, Evropskom unijom i Washingtonom. On zna da gubi svaku podršku ukoliko se promeni, a danas je u našem regionu međunarodni faktor ključan.

Osjeća li se razlika između SR Jugoslavije u doba Slobodana Miloševića i današnje Republike Srbije što se tiče demokratizacije i društvenih promjena?
- Razlika je vidljiva. Koliko god da govorim o tome da je nasleđe Slobodana Miloševića u Srbiji veoma jako, da nije prevaziđeno, da neki put po nečemu i raste, situacija 2006. godine bitno je drugačija. Na primer, izbori se više ne kradu. Uzmite samo tu stvar.

Da, ali se govori da je i ovaj posljednji referendum falsificiran!
- Pitanje je! Ja ne mogu da kažem. To je bilo na ivici. Ono što nije bilo dobro kod tog referenduma jeste to da nije bilo izbornog ćutanja, tako da su u poslednja dva-tri sata, kada je bilo kritično, svi mediji i sve stranke navalili i izvršili jedan psihološki pritisak uz jednu lažnu vest, a to je da Agim Čeku priprema veselje u Prištini ako referendum propadne. To nisu poštene stvari, to na ljude deluje i drukčije se diše. Međutim, promene nisu bile bog zna kakve i, na kraju krajeva, ostaje ono što je Arhimedova tačka oslonca za sve zemlje u regionu, a to je zajednička evropska perspektiva. To se sada prvi put dešava u našoj istoriji i to je ono što nam daje određenu sigurnost. Washington je dezinteresovan za region. On će zadržati trupe u Makedoniji i na Kosovu, a ostalo prepuštaju Evropskoj uniji, a za nju je bezbednost ključan element, zato se sporazumi i zovu o Stabilnosti i pridruživanju. Ona sebi ne može dozvoliti luksuz da primi nedovršene države, tako da nastoji da bar definiše naredni period, pre svega Bosnu i Hercegovinu.

Uopšte neće biti regionalnih lidera

Hrvatska se u unutrašnjoj politici čitavo vrijeme predstavlja kao regionalna sila na Balkanu, međutim po onome što se čuje izvana stiče se dojam da svijet tu ulogu namjenjuje Srbiji?
- Pandan tome je da ćemo mi biti neki lideri. Ne! Nego Srbija ima takvo mesto, najbrojnija je. Bez stabilnosti Srbije i demokratskih procesa u Srbiji ne može se napred. Evropa je toga svesna i sigurno će o tome voditi računa. Mislim da Srbija sa tog stanovišta jeste ključni faktor, ali to se ne suprotstavlja tome da je Hrvatska otišla dalje i da u nečemu može biti prva. Po mome, uopšte neće biti regionalnih lidera. Ni jedna od tih država nije takva da može da preuzme tu ulogu.

Naravno, jer države nastale iz SFRJ praktički nemaju suverenitet.
- Pa da! Sve se to relativizuje. Sve te izjave su više za domaću upotrebu, nego što to nekoga sa strane interesuje. Trebalo bi da budemo srećni što nismo važni, jer smo bili važni samo onda kada smo bili velik problem. Ako je Srbija važna, to znači da je još uvek problem. Bolje bi bilo da postane normalna, nevažna zemlja. Bez ikakvog spoljnopolitičkog uticaja, sem na regionalnoj saradnji.

Što kažete o vanjskoj politici Srbije, posebno prema Republici Srpskoj?
- Mislim da je to isto jedna od stvari kojoj se pribegava kao kontrapunktu u odnosu na Kosovo. To vidljivo približavanje Srbije i Republike Srpske u pozadini ima motiv da se poveže sa problemom Kosova, kao pretnja - ako uzmu Kosovo, okrenut ćemo se na drugu stranu. Mislim da to sad zavisi i od Republike Srpske.

Ipak je to miješanje u unutrašnju politiku i odnose druge države. Da li je to pokušaj krojenja nekih novih državnih granica?
- Mislim da nije. Ne verujem da je iko toliko nerealan da može ozbiljno na to da računa. Sem toga, imamo Sporazum koji će se poštovati i koji će međunarodna zajednica ljubomorno čuvati, a u njemu se spominju "specijalne veze" i ne verujem da će iko dozvoliti da to bude korak dalje od toga. Mi u nevladinom sektoru vrlo smo pažljivi u tom pogledu, i kada su vize bile u pitanju. Još smo 2001. pa nadalje isticali da postoji diskriminacija prema građanima Bosne i Hercegovine iz federacije u odnosu na građane iz Republike Srpske, i ti su direktni oblici diskriminacije na naš pritisak nestali. Ali mnogo ovisi i od medija, kako izveštavaju. Uvek izveštavaju dobro o Republici Srpskoj, a loše o Sarajevu. Na to pokušavam da se izdvojim kao da sam strani posmatrač, bez bilo kakvih emocionalnih ili drugih uticaja.

Stambolić - političko ubistvo iz strasti

Pokojni Ivan Stambolić bio je vaš prijatelj. Da li je osjećao da mu se nešto sprema?
- Možda mesec dana pre nego što je ubijen, možda i manje, on se konsultovao sa mnom zbog toga što su neki predlagali da se kandiduje na predsedničkim izborima protiv Miloševića. Video sam da ga je to zagolicalo, zaintrigiralo. Ja sam kao prvi argument rekao da mora da zna da nema šanse - Miloševića ne može pobediti na izborima. Stambolić je imao komunistički pedigre i u isto vreme jaku antinacionalističku platformu. Miloševića može pobediti samo neki umereniji nacionalista. Video sam da mu to nije prijalo, a onda sam mu prijateljski rekao: "Znaš šta? Ti živiš manje-više normalno. Dobro je da si aktivan, ali obrati pažnju, tako nešto Milošević ne bi voleo." Mislim da se Milošević kao pragmatičar nije bojao Ivana Stambolića, jer on i nije bio toliko angažovan u političkom životu zadnjih godina. To je prosto patološka mržnja. Ideja "evo, okreno se krug i sad opet taj Ivan Stambolić". To Milošević nije mogao da otrpi, pogotovo njegova supruga, tako da to ubistvo jeste političko ubistvo, ali je više ubistvo iz strasti, nego realno političko. To je, kao i ubistvo Ćuruvije i mnoge druge stvari, pokazivalo da Milošević gubi tlo pod nogama. On je uvek bio hladan, proračunat, a onda se izgubio u trenutku kada je osetio gde to ide pa je dozvolio sebi glupost da bez potrebe ide na izbore, uveren da može da ih dobije.

Tko ništa nije video, ništa nije ni hteo da vidi

Na nedavnoj konferenciji održanoj u sklopu Igmanske inicijative u Puli, koju je organizirala pulska nevladina udruga "Homo", 10. novembra u prelijepoj Kavani Cvajger Živorad Kovačević bio je promotor knjige "Zlotvorima nasuprot" bosanskog franjevca Marka Oršolića. Govoreći o knjizi koja obrađuje ulogu Katoličke crkve u Drugom svjetskom ratu, Kovačević je, između ostalog, rekao: "Ima li smisla vraćati se u prošlost? Neki političari i verski lideri u Latinskoj Americi predlažu da se okrene nova stranica i krene dalje. Naši latinoamerički prijatelji kažu na to: 'Polako! Nema okretanja stranice pre no što se ona pažljivo pročita'. Drugim rečima, imat ćemo pravo da se više ne vraćamo na prošlost tek onda kada se sa njom suočimo i utvrdimo šta se stvarno desilo. Drugo je opravdavanje da ništa nismo znali. To jednostavno nije tačno. Tko ništa nije video, ništa nije ni hteo da vidi. I u nas je tako! U Srbiji ljudi najčešće ne žele ni da čuju ni da znaju šta se stvarno zbilo u Srebrenici, u Sarajevu, u Vukovaru, i besni su na one koji otkrivaju zločine, a ne na one koji su ih počinili. Treće, u arsenalu opravdanja za zlo koje je u ime sopstvene nacije učinjeno drugima često je i sasma naopako postavljeno pitanje: 'A šta su oni činili nama?' Pre svega, ako se nešto ne sme činiti, onda nikakvo opravdanje nije to šta nešto slično čine i drugi. Neophodna katarza će početi tek onda kada budemo govorili pre svega o onima koji su, navodno, u ime nas činili zločine drugima."
Ninoslav Kopač

 

Prikaži verziju za ispis

Ustaške škrabotine na fasadi pravoslavne crkve u Sinju
Čedo Prica: Na strani zdravog razuma i ljepote
Smiju li Srbi glasati za Hrvata
‘Crna lista’ na CD-u: Snimljeni i popisani hrvatski neofašisti
Први Закон о дијаспори
Manjine iz Hrvatske zajedno u Zadru
Knin: Razbijeno staklo na Srpskom kulturnom društvu Prosvjeta
Novi kriteriji za novac iz proračuna
Predstavljen godišnji izvještaj nevladinih organizacija
Veći budžet za manjine
Blaga himna za divlji svijet
Када Јован постане Иван
Znaš, on ti je Srbin
Preminuo Bogdan Tirnanić
Politička zastupljenost poboljšana, zapošljavanje nije
Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta", 2005. | Impressum | Kontakt