Riječ na dodjeli nagrade

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Вијест о додјели награде „Сава Мркаљ“ примио сам с радошћу јер је додјељује друштво којем припадам, изненађен јер је нисам очекивао и запитан о онима значајнијим и заслужнијим, који раде на доборобит своје културе и свог народа, не очекујући ништа заузврат.

            Иако је онај који се бави писањем, по вокацији инокосан и заточеник тишине, нисам се двоумио око рада у „Просвјети“. Не волим да будем члан, чак ни риболовног друштва а радо сам прихватио чланство у овој установи. Био је то, с једне стране, дуг према Станку Кораћу, једном од важних шетача Мркаљевом стазом, с којим нисам успио да оснујем пододбор „Просвјете“ у свом родном мјесту деведесте године. С друге стране био је то изазов, инат и потреба да се сачува и оживи култура пострадалог и прокаженог народа.

            Управо ова синтагма о народу може бити и опис животног усуда Саве Мркаља, тог трагичног јунака српске језичке реформе како га је назвао Јован Деретић. Али, и у Мркаљевом случају касније ће се потврдити познати Сартров парадокс да у поезији добија онај који губи. Требало је да прође сто педесет година да се сагледа прави значај Мркаљевог дјела, јединственог у српској култури по томе што су у једној личности израсли велики реформатор језика и антологијски пјесник.

            Сава Мркаљ може да буде образац односа квантитета и квалитета свима, а посебно онима с оловком у руци: на 18 страна, на једном арку мале осмине, изнијети круцијалну реформу језика и од 13 оригиналних пјесама створити 6 антологијских, може само онај који познаје биће језика и поезије.

            Требало је овом Кордунашу да се, преко Загреба, вине до Пеште, јужно од свјетилника Сентандреје, да би у прелести севера нашао саговорнике с којима је, као зналац упућен у савремене европске филолошке и филозофске проблеме, могао водити расправе о суштини језика.  У том младом интелектуалном кругу родила се мисао о иновативном и смјелом рјешењу које се духовито рјешава ортографског језичког баласта. Хируршки прецизни рез Саве Мркаља одстранио је мртво ткиво српског језика и омогућио Вуку да настави важан посао – толико нуждну језика српског сочинити писменицу, како је Мркаљ формулисао своје будуће неостварене намјере. Зато не чуди што се у студији За и против Вука Меша Селимовић запитао: Зар Мркаљ није стварни творац наше поједностављене азбуке и фонетског правописа?

            Али, Вукова и Мркаљева побједничка реформа је чињеница намијењена историчарима језика, ђацима и студентима. Оно по чему је Мркаљ живо присутан у српској књижевности је његова поезија. Овај први пјесник јамба у српском пјесништву, мајстор петраркистичког сонета, створио је тематски и стилски разносврсно дјело. Иако  његова кључна пјесма о злу припада поетици таме, из неких његових пјесама, а све су настале у болести, избија готово ренесансна разузданост и ведрина која слави  младост и љепоту. Без поменуте пјесме Море зала ов'  је свет,  незамислива је свака антологија српске поезије.  

            Мркаљ, зналац класичних и неколико европских језика, доживио је да сабраћа не смију с њим да проговоре ни еднога словесе и силно гоњеније које га је приморало на скиталачки живот сиромашног учитеља, универзализовао је своју злехуду судбину и транспоновао је у трагично осјећање свијета , откривајући човјека као узрок свих зала:

                        Човек страва човеку ах! већа,

                        Гони правду што је свију срећа,

                        Гони мир из света сав.

            Свјестан да се све  дешава прво у језику и да нешто умре тек онда кад ишчили из језика, Сава Мркаљ подигао је себи споменик нерукотворни.

            Примајући данас ову награду, знам да је ово и признање свим културним посленицима источне Славоније, Барање и западног Срема, који у тешким временима чувају и његују свој матерњи језик и брину о преношењу српске културе на млађе нараштаје.

            Свјестан сам и обима и значаја посла који је пред свима нама у култури и људима у свим друштвеним сферама – да изградимо кључне установе за опстанак своје културе, да  побољшамо сарадњу с матичном државом, да, градећи своју, градимо и културу већинског народа, да будемо мост према онима с којима говоримо сродним језиком и дијелимо исти културни простор....

            Част ми је да сам од вечерас у друштву с Даром Секулић, Бордом Довниковићем, Ђорђем Петровићем, Симом Мраовићем, Душаном Иванићем.

            Хвала на повјерењу и на пажњи!

Ђорђе Нешић