VIJESTI IZ DRUŠTVA
OSTALE VIJESTI
ZANIMLJIVOSTI
ARHIVA
Riječ na dodjeli nagrade

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Вијест о додјели награде „Сава Мркаљ“ примио сам с радошћу јер је додјељује друштво којем припадам, изненађен јер је нисам очекивао и запитан о онима значајнијим и заслужнијим, који раде на доборобит своје културе и свог народа, не очекујући ништа заузврат.

            Иако је онај који се бави писањем, по вокацији инокосан и заточеник тишине, нисам се двоумио око рада у „Просвјети“. Не волим да будем члан, чак ни риболовног друштва а радо сам прихватио чланство у овој установи. Био је то, с једне стране, дуг према Станку Кораћу, једном од важних шетача Мркаљевом стазом, с којим нисам успио да оснујем пододбор „Просвјете“ у свом родном мјесту деведесте године. С друге стране био је то изазов, инат и потреба да се сачува и оживи култура пострадалог и прокаженог народа.

            Управо ова синтагма о народу може бити и опис животног усуда Саве Мркаља, тог трагичног јунака српске језичке реформе како га је назвао Јован Деретић. Али, и у Мркаљевом случају касније ће се потврдити познати Сартров парадокс да у поезији добија онај који губи. Требало је да прође сто педесет година да се сагледа прави значај Мркаљевог дјела, јединственог у српској култури по томе што су у једној личности израсли велики реформатор језика и антологијски пјесник.

            Сава Мркаљ може да буде образац односа квантитета и квалитета свима, а посебно онима с оловком у руци: на 18 страна, на једном арку мале осмине, изнијети круцијалну реформу језика и од 13 оригиналних пјесама створити 6 антологијских, може само онај који познаје биће језика и поезије.

            Требало је овом Кордунашу да се, преко Загреба, вине до Пеште, јужно од свјетилника Сентандреје, да би у прелести севера нашао саговорнике с којима је, као зналац упућен у савремене европске филолошке и филозофске проблеме, могао водити расправе о суштини језика.  У том младом интелектуалном кругу родила се мисао о иновативном и смјелом рјешењу које се духовито рјешава ортографског језичког баласта. Хируршки прецизни рез Саве Мркаља одстранио је мртво ткиво српског језика и омогућио Вуку да настави важан посао – толико нуждну језика српског сочинити писменицу, како је Мркаљ формулисао своје будуће неостварене намјере. Зато не чуди што се у студији За и против Вука Меша Селимовић запитао: Зар Мркаљ није стварни творац наше поједностављене азбуке и фонетског правописа?

            Али, Вукова и Мркаљева побједничка реформа је чињеница намијењена историчарима језика, ђацима и студентима. Оно по чему је Мркаљ живо присутан у српској књижевности је његова поезија. Овај први пјесник јамба у српском пјесништву, мајстор петраркистичког сонета, створио је тематски и стилски разносврсно дјело. Иако  његова кључна пјесма о злу припада поетици таме, из неких његових пјесама, а све су настале у болести, избија готово ренесансна разузданост и ведрина која слави  младост и љепоту. Без поменуте пјесме Море зала ов'  је свет,  незамислива је свака антологија српске поезије.  

            Мркаљ, зналац класичних и неколико европских језика, доживио је да сабраћа не смију с њим да проговоре ни еднога словесе и силно гоњеније које га је приморало на скиталачки живот сиромашног учитеља, универзализовао је своју злехуду судбину и транспоновао је у трагично осјећање свијета , откривајући човјека као узрок свих зала:

                        Човек страва човеку ах! већа,

                        Гони правду што је свију срећа,

                        Гони мир из света сав.

            Свјестан да се све  дешава прво у језику и да нешто умре тек онда кад ишчили из језика, Сава Мркаљ подигао је себи споменик нерукотворни.

            Примајући данас ову награду, знам да је ово и признање свим културним посленицима источне Славоније, Барање и западног Срема, који у тешким временима чувају и његују свој матерњи језик и брину о преношењу српске културе на млађе нараштаје.

            Свјестан сам и обима и значаја посла који је пред свима нама у култури и људима у свим друштвеним сферама – да изградимо кључне установе за опстанак своје културе, да  побољшамо сарадњу с матичном државом, да, градећи своју, градимо и културу већинског народа, да будемо мост према онима с којима говоримо сродним језиком и дијелимо исти културни простор....

            Част ми је да сам од вечерас у друштву с Даром Секулић, Бордом Довниковићем, Ђорђем Петровићем, Симом Мраовићем, Душаном Иванићем.

            Хвала на повјерењу и на пажњи!

Ђорђе Нешић

 

Prikaži verziju za ispis

Mirko Demić povodom dodele nagrade “Sava Mrkalj” Milošu Kordiću
Говор захвале Милоша Кордића
Nastradao hram pokraj Orahovice
POSLIJE DVADESET GODINA
Saša Kosanović i Momir Drobac
Diskont iguman i ustaški vaskrs
Lažna slika države kojoj je zločin bio program i cilj
Кирил Живковић и његова библиотека
К Н И Н
Prikaz knjige Zlatka Kudelića Marčanska biskupija
Молитва Господња Спридона Алексијевића
TAJNA IVE BANCA
BEOGRADSKI SAJAM 2008.
Propadanje baštine tu, odmah pored nas
Od čiste nedelje do Hristove sahrane
Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta", 2005. | Impressum | Kontakt