VIJESTI IZ DRUŠTVA
OSTALE VIJESTI
ZANIMLJIVOSTI
ARHIVA
Кирил Живковић и његова библиотека
Успомени Слободана Милеуснића

Дванаести пакрачки епископ Кирил Живковић био је 1799. четрнаесту годину на челу, уз горњокарловачко, најсиромашнијег владичанства Српске православне цркве. Те године позвао је у Пакрац академског сликара Арсенија Теодоровића и поверио му сликање икона за иконостас тамошње цркве Светог Илије. Иза перспективног уметника већ су иконостаси у Баји, Руском Крстуру и Футогу.01 Да ли му је управо овај последњи, урађен за цркву Светих врачева Кузме и Дамјана, у месту у којем је Кирил Живковић провео детињство, донео препоруку код епископа, више се не зна. Неће се, такође, сазнати ни да ли је владика већ имао на уму и поруџбину за свој портрет. У пакрачком владичанском двору, као и у другим епископским резиденцијама тога времена, формирала се већ мала галерија портрета претходних епископа. Скроман портрет, више документарне него естетске вредности, имао је и Кирил Живковић.02 Њиме, засигурно, није могао да буде превише задовољан. Интимно је, свакако, желео и бољу и значајнију слику. Једног од његових претходника на пакрачкој епископској катедри Јосифа Јовановића Шакабенту, једанаест година раније, као вршачког епископа, портретисао је Теодор Илић Чешљар. Тај раскошни парадни портрет морао је оставити снажан утисак на све оне који су га видели. Кирил је, неће бити сумње, морао знати за њега. Могао га је и видети и, тим пре, пожелети да на сличан начин овековечи свој лик и могао је у том правцу дати налог уметнику, иначе следбенику Теодора Чешљара. Кирилов портрет вероватно је настајао упоредно са сликањем икона. Арси Теодоровићу био је то први (познати) портрет. Готову слику датирао је 12. децембра 1799. године.03 Три дана касније завршио је и портрет епархијског секретара, младог адвоката, Георгија Суботића, о чему је на полеђини те слике оставио запис исписан латинским језиком.04 Монументални портрет Кирила Живковића, стилски везан за доба каснобарокне уметности носи већ и одлике приближавања класицизму.05 Уверљива психолошка обрада лика одражава ”израз смирености и сазнања о сопственом значају”.06 Кирил Живковић морао је бити веома задовољан довршеном сликом. Димензиј већиходприродних07 у стојећој фигури, у парадном ставу, у пуном достојанству епископске части и свечаног орната, са инсигнијама своје власти, био је то портрет који је приказивао једног кнеза цркве и као такав више него достојан да његов лик сачува за потомство. Арсиж Теодоровићу предстоје још многи послови и значајна улога у српској, не само ликовној, култури, али овакав портрет, ни по формату ни по сликарској дорађености, неће поновити.08 У ову слику ће, као и Теодор Илић Чешљар у Шакабентину, користећи иконолошку симболику, уплести и она, у знатној мери, идеолошка алегоријско-амблематска значења каква је већ раније Захарија Орфелин уградио у свој бакрорез Свети кнез Лазар (1773),09 а каква се, преузета са западних узора, сусрећу на архијерејским потртретима у 18. веку (патријарси Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јовановићм Шакабента, епископ, каснији архиепископ и митрополит, Јован Георгијевић).10 Поручилац Орфелиновог бакрореза био је управо Јосиф Јовановић Шакабента, тада архиђакон архиепископа и митрополита Јована Георгијевића. Не би морало да буде само домишљање да је Шакабента захтевао од Чешљара да понови решење слично Орфелиновом, примењено касније и на портрету Кирила Живковића. С прецизно израженом симболиком која није тек празна декорација, ти портретиистичу статус и углед портретисаних, а тиме најдиректније, из верско-политичких разлога, величају и институцију чији су они поглавари.11

2.

На бази стуба, иконолошког знака вере и моралних врлина, исписао је сликар минејским словима дугачак запис. Текст је несумњиво саставио сам Кирил Живковић па би се он могао узети и као његов аутобиографски исказ. Запис је први објавио Владимир Красић,12 те је тај текст, до данас, остао основа свих биографија Кирила Живковића, посебно када је реч о Кириловим младим годинама. О себи је онде рекао да је рођен 1730. у Пироту, ”в пределе Болгарии”,13 и да је 1737, за време београдског рата, с родитељима пребегао14 у Футог где је ”воспитан”. То би свакако значило да је ишао у школу, вероватно у Новом Саду. Године 1748. отишао је у Свету Гору; наредне године у бугарском манастиру Зографу пострижен је зa монаха, па је тада вероватно примио и монашко име, под којим је једино и познат. Не зна се по којем свецу га је добио: најпознатији су били Кирил Јерусалимски и Кирил Александријски, уз Константина (Ћирила), Методијевог брата. Године 1750. примио је свештенички чин. Највероватније је већ исте године прешао у манастир Хиландар, јер је онде 3. јануара 1751. завршио преписивање Теодосијевих Канона Симеону и Сави на осам гласова.15 На крају преписа потписао се као хиландарски монах ”во диаконех последнеишиј”. Боравак у Хиландару и тамошња богата традиција писане речи сигурно су пресудно утицали на њега. Свој преписивачки рад наставио је и касније, свугде где је боравио. Године 1755. отишао је у Далмацију где је био учитељ. Првог марта 1756. у Жегару потписао се на крају преписа Житија Светог Саве. Ту рукописну књигу пронашао је својевремено у Патријаршијској библиотеци Димитрије Руварац и на основу рукописа утврдио да сaм преписнијеначињенКириловомруком Изрукописаје примећује Руварац исечен последњи лист на којем је био крај текста а Кирил је на следећи лист само додао свој запис и потпис на крају ”Преписа хазменшијво Јеромонасех Кирилл Живкович постриженац свјато георгиевскија Зографскија обители во свјатеј Горесушчеј Атон”16
Током боравка у Далмацији, био је, до 1759, учитељ у Скрадину. У школи, која постоји од 1734, наследио је умрлог учитеља Јефрема Кореског (Карелског?), такође хиландарског монаха.17 Ту је стекао поштовање и захвалност и шире околине, јер је на поласку из Далмације “испраћен од свију са благословом и са исказима искрене благодарности за своје трудове о просвјети”.18 У Скрадину је за потребе школског рада саставио катихизис Наук или учение началное детем в кратце јазиком простим православнаго исповеданија свјатовосточнокатолическија вери Христови.
Ученик Кирила Живковића, Димитрије Медић уврстио је и овај катихизис у зборник који је исписао у Скрадину 11. септембра 1757. године. На крају преписа је записао: ”Катихизис в кратце [...] Кирилом Живковичем јером[онахом] Хиландар[ским] в Венецији 1757”. О ближем садржају овог катихизиса који отвара многа важна питања, није до сада речено ништа. Какве су биле побуде Кирила Живковића да напише такву вероучевну књигу? Да ли само практичне школске потребе? У коликој мери је катихизис био плод његовог самосталног рада и шта му је послужило као могућни узор? Питање катихизиса за православне Србе избиће у пуној актуелности тек петнаестак година касније. У не мањој мери изненађује и помињање Венеције. Можда би због тога требало оставити отвореном могућност да је Кирил Живковић путовао у Италију и много раније него што се то до сада мислило. Да ли формулација ”в Венецији 1757” указује да је спис тамо састављен или би предложак с којег је Димитрије Медић начинио препис било дело већ приређено за штампу? Да ли је Кирил Живковић ако је, наравно, имао на уму штампање књиге, био некако упућен у намере венецијанског штампара Димитрија Теодосија да отпочне са штампањем ћириличних књига? Зборник је временом стигао у манастир Крку и чуван је у тамошњој манастирској библиотеци.19 У истој библиотеци налазио се и рукопис Житије и жизн иже во светих оца нашега Савви архиепископа сербског чудотворца, преписан 1752. у манастиру Кувеждину, што ће додатно указивати да је овај сремски манастир, с храмом посвећеним Светом Сави, био снажно жариште светитељевог култа у прекосавским крајевима. На крају рукописа додан је текст Краткословије љубави који је сачинио јеромонах Јевгениј 4. јануара 1759. у Скрадину.20 Може се само нагађати да ли је, и у каквој, могућној вези с овим рукописом био и Кирил Живковић. Након далматинских година у његовом животу настаје кратко, мало познато и веома интригантно раздобље, када је 1759/60. боравио у Русији. Тамо је отпутовао с бившим егзархом пакрачког епископа Софронија Јовановића, Генадијем Васићем, који није успео у настојањима да, након смрти Софронија Јовановића, буде именован за славонског владику, па је тражио подршку Московске патријаршије да буде постављен за ердељског епископа. Приликом свог првог боравка у Русији 1758. упознао је Васић генерала Јована Хорвата од којег је, наводно, добио обећање да ће бити постављен за епископа у Новој Србији, али то није одобрио Синод руске цркве.21 Како се Кирил Живковић нашао у Славонији, није познато, а тешко да се може и нагађати какви су му били мотиви и очекивања када је 1759. кренуо на путовање с Генадијем Васићем. Средином године стигли су у Новомиргород, седиште команде Нове Србије.22 О својим утисцима о овом граду, који су основали нови насељеници и који је тада тек настајао, није сведочио. Овамо ће, двадесетак година касније, стићи и Герасим Зелић, а у два маха, на имању свог стрица Петра, ту ће боравити и Сава Текелија. Из Русије се Кирил Живковић вратио 1760. године. Тада се и растао са својим сапутником. Васић ће скончати у аустријским тамницама, а Кирил ће се, вољом судбине, успeти на трон пакрачког владичанства. Чини се да је одмах по повратку отишао у Пирот. Онде у месту свог рођења остаоје до1765. године. Тада је био и гуман манастира Светог Ђорђа у Темској код Пирота, те се онде бавио и учитељским радом.23 У манастиру је морао затећи и нешто књига. Зна се за Минеј који су верници приложили 1751, а у доба Кирилове управе, 1762, поклоњен је манастиру један Пролог.24 У манастиру је била развијена и преписивачка делатност. Сaм Кирил онде је13. јула 1764. завршио и списивање обимног рукописног зборника Из душевног обеда в недељних днех слова избрана”.25
Не зна се тачно када је по други пут отишао из завичаја. Само је претпоставка да је на то утицало укидање Пећке патријаршије 1766. године. Какви су га послови, потребе, а могућно и жеље, водили на путовања, тешко је данас и наслућивати. Не зна се, такође, ни да ли су та путовања била у некој вези са шкрто забележеним податком да је његово школовање помагао архиепископ и митрополит Павле Ненадовић.26 Морало би се, ипак, узимати за сигурно да су једногодишње путовање у Русију, када је стигао до Санктпетербурга и путовање по Италији, у Рим и Венецију, на којем је бивао две године, оставили на њега голем утисак. О разлозима тих странствовања није оставио никакво сведочанство и о њима се данас не може баш ништа рећи. У ”отечество” се вратио 1767. године. Викентије Јовановић Видак, тада темишварски епископ, прима га у духовничку службу. Где се и каквим пословима занимао следећих десетак година, шта је радио и где је боравио, није познато у потпуности. У манастиру Сен Ђурђу, у Банату, довршио је 12. јула 1771. преписивање још једног Житија Светог Саве.
(наставља се)

БОРИВОЈ ЧАЛИЋ

Уломак текста преузет из Љетописа

Prikaži verziju za ispis

Mirko Demić povodom dodele nagrade “Sava Mrkalj” Milošu Kordiću
Говор захвале Милоша Кордића
Nastradao hram pokraj Orahovice
POSLIJE DVADESET GODINA
Riječ na dodjeli nagrade
Saša Kosanović i Momir Drobac
Diskont iguman i ustaški vaskrs
Lažna slika države kojoj je zločin bio program i cilj
К Н И Н
Prikaz knjige Zlatka Kudelića Marčanska biskupija
Молитва Господња Спридона Алексијевића
TAJNA IVE BANCA
BEOGRADSKI SAJAM 2008.
Propadanje baštine tu, odmah pored nas
Od čiste nedelje do Hristove sahrane
Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta", 2005. | Impressum | Kontakt